Kroz prostor i vreme

  Ni u jednom trenutku, dok se, kao vidra, borio za loptu na betonskom igralištu, mršavi dečko Miki, novopečena fudbalska zvezda Raške, nije pomislio na zelenu klupu u parku. Na sve je pomišljao, ali ne i na nju. Pre svega, mislio je na lepuškastu prodavačicu nameštaja Jelenu, u koju je potajno do ušiju bio zaljubljen, i na svog oca, u varoši poznatog kao Čika – Pera, koji mu je načisto zagorčavao život.

A ta zelena klupa, puna urezanih nadimaka, datuma i kojekakvih crteža, sve od početka proleća pa do u kasnu jesen, u prepodnevnim časovima jedno je od glavnih sastajališta raščanskih mladića. Nalazi se u vrhu glavne ulice, na samom početku malog parka, pod gustim granama jasena. Na tom mestu se slivaju svi putevi i ulice Raške: tu se prolazi za železničku i autobusku stanicu, tu, pre i posle časova nagrnu učenici, tu se po obavljenom poslu, vrti svet iz okolnih sela, tu se susretnu domaćice,  tu se sjate službenici u pauzi za doručak, tu starice i kućne pomoćnice izvode malu decu... Kao da je sva Raška na tom malom prostoru, između parka, glavne ulice i dvaju kioska za novine i cigarete.

Već oko devet sati na klupu izmile, poput guštera, prvi mladići, mrzovoljna lica, još bunovni. Zapale cigaretu, obično prvu tog dana, i poluzatvorenih očiju lagano ispuštaju dimove i pljuckaju u prašinu, puštajući da ih oblizuju zraci zubatog jutarnjeg sunca. Mrzovolja se polako topi u blažen osmeh. Iz tog spokojnog i čarobnog mira mladiće trgnu samo muve, koje im, povremeno, sleću na obraze i bose noge.

Oko podne, kada je u varoši najživlje, kod klupe je čitav buljuk mladića. U najboljem slučaju na klupu može da sedne pet osoba. Zato većina dečaka stoji okolo, ili sedi na ivici pločnika. Na klupu ne može svako da sedne. Ne može bar u prepodnevnim satima. Prvenstvo pripada starijim momcima, a to znači najlepšim, najjačim, najduhovitijim...Nema toga ko bi se usudio da ne ustupi mesto Macku, glavnom varoškom dasi!

Mnogobrojni *klinci* - kako stariji mladići zovu one koji su se tek zamomčili – i oni kojima se ime još nije pronelo Raškom nemaju tu čemu da se nadaju. Ako bi neko prekršio to nepisano pravilo i pokušao da sedne na klupu, bio bi za čas oteran, najčešće grubim rečima, a katkad i ćuškama.

Raščani znaju da je tu sastajalište mladih pa u prepodnevnim časovima izbegavaju da sede na klupi. Seljaci, kojima su nepoznate tajne i čuda Raške, prvo tu lete, ali brzo bivaju oterani bezobzirnim začikavanjem i kojekakvim smicalicama, da im ništa ne preostaje nego da progunđaju – ono što su i pre toga mislili – da su varoška deca gola manguparija.

Tu se prepričavaju brojne zgode čiji su junaci najčešće momci s klupe. Te priče klinci naprosto gutaju.

A sve vreme niko ne propušta da dobro odmeri svaku devojku koja prođe pored klupe ili zastane ispred obližnje table na kojoj se reklamiraju bioskopske predstave. I retko da se kojoj ne dobaci nešto, i lepo i ružno. Tako su Jelenu, pitali, između ostalog, koliko košta zajedno s jogi dušekom.

Oko podne, kad sunce žestoko pripekne i rastera sve s ulice, klupa opusti. Beton oko klupe ostane išaran pikavcima i pljuvačkom. Mladi život varoši seli se na plažu i na fudbalsko igralište.

Miki je sa sedamnaest godina pripadao *klincima*. To znači sedeo je na ivici pločnika, ćutao i pažljivo slušao šta pričaju momci s klupe. Ni pet koraka nije ga delilo od njih, ali je tu ništa nije moglo da se izmeni. Nije ga više delilo ni od lepuškaste Jelene, kada je prolazila ulicom, ali on nikako nije umeo da joj se približi i otkrije svoju ljubav, kao da su ga od nje odvajala mora i planine, a ne komad ravna asfalta.

- Ili zevzečiš na ulici, ili juriš za loptom! A u školi sve kečevi kao kočevi! Samo si mi nepotreban trošak u životu – gunđao je Čika – Pera Mikiju, i za ručkom i za večerom.

Mikiju je škola bila najdosadnija stvar u životu. Ni te godine nije sjajno prošao – pao je iz dva predmeta. Eto novog troška za Čika – Peru! Ko će da plati profesora za spremanje nego on? Eto povoda da od jutra do mraka melje kao vodenica!

Miki je voleo da igra fudbal, i da je postojala u Raškoj neka fudbalska škola, sigurno bi je završio sa suvim peticama.

Toga leta se, kao i već niz godina, održavao noćni turnir u malom fudbalu na košarkaškom igralištu kod Doma JNA.

Za vreme utakmice cela Raška sa okolinim selima se sjati kod Doma, i mlado i staro, i muško i žensko. Neko je tu radi fudbala, neko radi hladnog piva koje se toči u obližnjem bifeu, neko radi ljubavnih zgoda koje se tu, u mraku pored Ibra, često začinju... Većina je, ipak,  da navija i bodri svoje sinove, rođake, prijatelje, mladiće iz svoje ulice, naselja, sela.

Za takmičenje se prijavi i po četrdesetak ekipa, obično sa smešnim imenima. Koliko je ekipa iz Raške toliko je, ako ne i više, iz obližnjih sela. Sve se ekipe nadaju prilikočno visokoj novčanoj nagradi.

U gotovo svakoj utakmici odvija se borba na život i smrt: goli igrači, čija se znojava tela pod reflektorima presijavaju kao srebro, trče kao ludi, bacaju se u noge protivniku, padaju na beton, krvavih laktova i kolena ustaju i dalje jure, bodreni gromoglasnom vikom navijača, pucnjavom *bombica*, zavijanjem sirena i udaranjem u kante. Pobednicima se kliče, a najbolji se nađu i na ramenima navijača. Pobeđenima nije lako: bude i suza, često ne mogu da podnesu poraz, zametnu kavgu, dođe do tuča, koje se, na srću, brzo i mirno završavaju.

Tu se stvaraju imena, tu stiču slavu dečaci koji su dotle šutirali lopte na poljančetu, tu se izdaju propusnice za čuveni raščanski tim *Bane*, a odatle se, ako se ima sreće, poleće dalje u svet fudbala.

Miki je dvaput igrao na turnirima, ali je njegova ekipa slabo prošla. Ovoga puta Miki je sam odabrao ekipu: trojicu drugara iz svoje ulice i dva brata Beograđanina koji su u Raškoj letovala. Dugo su se pripremali i uigravali.

Na turniru dobro krenuše. U prvom kolu lako pobediše momke iz obližnjeg sela, koji su umeli dobro da trče, ali ne i da igraju fudbal. U drugom kolu padoše im neki mališani: s njima su se poigravali kao mačka s mišem. Treći protivnici su im bili *lovci  na nagradu* iz Novog Pazara. Njih jedva, za dlaku pobediše. Ta im utakmica i donese slavu, naročito Mikiju. Dečak se isticao preciznim šutom iz svake prilike, a i sjajno je driblovao, što je publiku najviše oduševljavalo.

-         Miki, zezni tog vola! – čuo je kako iz publike viču.

Miki se topio od miline što je, eto, cela Raška preko noći saznala za njegovo ime. Stotine očiju je osećao na svom telu. Pa i oči lepuškaste prodavačice nameštaja, koja mu je, kao i ostali, klicali iz sve snage.

Četvrtu utakmicu, pretposlednju koja ih je delila od nagrade, igrali su sa izabranicima *Bana*. Većina publike je smatrala, a i oni sami, da tu nemaju šta da trađe.

-         Dečaci, bilo je lepo, a sad kažite zbogom! – dovikivali su im.

Publika je navijala za *banovce*, svoje stare ljubimce. No, ovima ništa nije polazilo za rukom. U prvom poluvremenu rezultat je bio nerešen. Ni u drugom *banovcima* nije išlo bolje. To je publiku iznerviralo,pa je masovno počea da navija za klince.

-         Miki! Miki! – prolomi se na igralištu.

Dečak primeti Jelenu, mahala  mu je i nešto dovikivala, kao da je želelada mu u istom trenutku poleti u zagrljaj – samo da je nije sprečavala bela linija igrališta. Miki zaigra kao rasrđeni zmaj. Preciznim udarcem sa samog centra dade gol.

-         Povucite se u odbranu i čuvajte rezultat! – posavetovaše iz publike Mikijevu ekipu.

*Banovci* kidisaše kao zveri. Miki oseti da su se uspaničili pa otvori igru i poče majstorski da dribla, ostavljajući za sobom, često, po trojicu protivničkih igrača. Publika je bila na nogama. Umalo što ne uskoči u igralište kad iznervirani *banovci* počeše da ruše mališane.

Utakmica je bila dobijena. Macko i njegovi prijatelji pokloniše Mikiju ogromnu lubenicu koju su ukrali na pijaci.

Do nagrade je ostala još utakmica s ekipom mnogo slabijom od *Bana*. Miki i njegovi drugari smatrali su da je novac u njihovim rukama.

- Šta ćeš s lovom? – upitaše Mikija.

- Ne mislite da ću da platim časove za popravni!? – podsmehnu se Miki.

Svet se razilazio. Miki, krvavih kolena, poslednji osta na igralištu. Namerno je to učinio: nadao se da će mu prići Jelena, koja je tako vatreno navijala za njega. Umesto Jelene pojaviše se Beograđani koji mu uzbuđeno saopštiše da još iste večeri moraju da otputuju. To je značilo da od sutrašnje utakmice i nagrade nema ništa.

Miki se pozdravi s braćom i pojuri za Jelenom, smatrajući da je pogrešio što joj nije odmah prišao već je čekao da mu ona dođe. Jelene nigd nije bilo.

Sav zlovoljan, Miki se uputi kući. Videvši ga s lubenicom Čika – Pera uzviknu:

-         Nečija kučka će lipsati! Doneo i ovaj nešto u kuću!

Ujutru, kad se Čika – Pera posle doručka hteo da zasladi lubenicom, imao je šta da vidi: ova je bila zelena kao tikva. Odmah poče da gunđa i da još žešće melje staru priču. Miki nabi prste u uši i istrča na ulicu.

Oko klupe su se već bili sjatili mladići.

Miki se spremao da sedne na pločnik kad Macko reče nekom do sebe:

-         Napravi mesto za najboljeg igrača turnira!

Miki se bojažljivo spusti na klupu. Macko ga ponudi cigaretom, a nečija ruka sa zapaljenom šibicom za čas mu se stvori ispred nosa.

Odmah se povede razgovor o fudbalu. Malo po malo, pa neko pomene Mikija.Oko klupe se tiska gomila dečaka i dečurlije.

Odnekud naiđe i  Jelena.

-         Pita te Miki koliko koštaš zajedno sa jogi dušekom? – dobaci joj neko.

Lepuškasta prodavačica se nasmeja.

Mikiju se učini da ga od Jelene više ne dele mora i planine već običnih pet – šest koraka, i da je do nje lako doći, kao do praznog  i nebranjenog gola.

Miki pljucnu u prašinu, lagano izbaci dim iz poluzatvorenih očiju i okrenu lice prema suncu, koje se polako pelo na svetlom i čistom nebu.

 

Milisav Savić, Mladići iz Raške, 1977.