Kroz prostor i vreme

Legendarni junak srpske vojske iz oslobodilačkih ratova 1912 – 1918. godine. Pešadijski narednik. Nikakve škole nije učila, ali je krvavo završila univerzitet života i ušla u istoriju sa čistom desetkom.

Na glas mobilizacije iz 1912.g. (rat protiv Turske) prijavilo se preko 26.000 dobrovoljaca. Među njima se tada našla i mlada seoska devojka Milunka Savić kćer Radenka i Milice iz sela Koprivnice kod Raške. Milunka je, imajući u vidu da je u to vreme ratovanje bilo isključivo muški posao i da će je zbog toga vojne vlasti zasigurno vratiti kući, pribegla lukavstvu. Skraćuje kosu, oblači muško odelo, steže grudi prtenim uvijačem i kao virdžina tj. kao Milun prijavljuje se vojnoj komandi.

U sastavu Drinske divizije I poziva učestvovala je u opsadi Skadra a u balkanskim ratovima se našla na  raznim frontovima. Bila je odličan bombaš, pa je od prvih dana svrstana u bombašku desetinu. Proslavila se po tome što je mogla nepogrešivo da ubaci ručnu bombu u neprijateljski rov. U jednom jurišu pala je kontuzovana od artiljerijske granate. Prebacuju je u pozadinu a zatim u bolnicu. Tada je otkrivena tajna – Milun je u stvari Milunka.

U dobrovoljce se ponovo javlja kada je počeo prvi svetski rat. Posle nekoliko odbijanja ipak dobija raspored u II pešadijskom puku Drinske divizije u kojem je provela skoro ceo prvi svetski rat, sem kratkog  prekida 1915.godine,  kada je na izričito traženje komandanta Sremskog dobrovoljačkog odreda dodeljena kao bombaš u odbrani Beograda.

Na Solunskom frontu (1916 – 1918) dobila je čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Na bojnom polju je ranjavana šest puta. Dva puta od artiljerijske granate, tri puta od puščanog metka i jedanput od bajoneta. Kao teški ranjenik dva puta je transportovana u severnu Afriku na lečenje  (bolnica *Fare* (Bizerta) i francuska vojna bolnica 101(Alžir)). Polovinom 1918. godine Vrhovna komanda svih savezničkih armija izdala je pismenu pohvalu junaštvu srpskog narednika Milunke Savić sa naređenjem da se pročita pred strojem u stavu *mirno* svih jedinica Antante. Ovakva počast nije ukazana ni jednom oficiru i generalu u prvom svetskom ratu.

Za svoje podvige na bojnom polju odlikovana je najvećim srpskim i stranim odlikovanjima. Nosilac je dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, zlatne i srebrne medalje za hrabrost *Miloš Obilić*, Spomenice rata 1913, Albanske spomenice, Spomenice rata za oslobođenje i ujedinjenje od 1914 – 1918, dva ordena francuske Legije časti, Francuskog ratnog krsta sa zlatnom palmom, ruskim Krstom svetog Đorđa Pobedonosca.

1919. godine Milunka je demobilisana. Udala se za siromašnog nižeg poštanskog službenika sa kojim je imala četvoro dece. Veoma brzo je postala udovica tako da je sama radila i školovala decu. Za vreme drugog svetskog rata 1942.g. odbila je da prisustvuje banketu koji je Milan Nedić organizovao za nemačke generale i oficire. Policajci su je prebili pred decom a ubrzo se našla i u čuvenom Banjičkom logoru gde je bila zatočena deset meseci. Između dva rata radila je  kao čistačica u Hipotekarnoj banci da bi posle drugog svetskog rata bila primorana da se prihvati čišćenja privatne kafane u Pop Lukinoj ulici br. 6 u Beogradu sve do njenog zatvaranja 1954. godine. Nikada se nikom nije žalila i nikada ni od koga nije tražila pomoć. Sredinom 1972. godine u *Politici* su objavljeni članci čitalaca iz njenog rodnog kraja o veoma teškim materijalnim i stambenim prilikama u kojima je živi. Neposredno posle toga gradska skupština Beograda joj je dodelila jednosoban stan. Umrla je 5. oktobra 1973. godine  i sahranjena je na beogradskom Novom groblju u aleji zaslužnih građana.