Kroz prostor i vreme

Kad odu naših majki majke,

i stvari koje su se činile večne

odu u nepovrate,

spuste se u podrume, na tavane zabace,

kao sa otrovom srče

da ih ruke dečje ne dohvate.

Kada sahranimo naših majki majke,

sahranimo s njima i pozdrave

koji su, nekad, još s desetak koraka

znali da se jave

da nam dobra želi

namernik koji se bliži,

iz šume ili iz mraka.

Odbace se praznici davni

kao stari haljetak,

stane prošlost da se sudi,

postanu ravnopravni

ne samo nedelja, utorak i petak,

nego svetitelji i ljudi.

Đurđevdanski uranci, petrovdanske lile,

Vrbice pune zelenog sjaja,

u sećanju nam se zatru,

prestanu se bojiti uskršnja jaja,

samo pustinjacima u planini

položajnik čara vatru.

Počnemo sahranjivati drevne običaje

pošle k nama još s Himalaja,

iza Karpata,

već posle postanja sveta.

Kada umru naših majki majke,

zatvorimo njinom rukom otvorena

vekovna vrata,

Desanka Maksimović