Kroz prostor i vreme

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,

kad bi se mogla na nebesa vazneti,

ko bogorodice Mileševa i Sopoćana,

da tuđa ruka kraj tebe travu ne plevi,

da ti vrane ne hodaju po paperti.

Ili tvoja zvona da bar ne tuku

kao srce predaka, Gračanice,

da bar svetitelji s tvog ikonostasa

nemaju naših neimara ruku

ni anđeli Simonidino lice.

Da bar nisi toliko duboko

ukopana u tu zemlju i nas same,

da se nismo privikli na tebe kleti.

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamenja,

kad bi se mogla u visine uzneti!

Gračanice, da si nam bar jabuka

da te možemo staviti u nedra

i zagrejati studenu od starosti,

da nam bar poljima oko tebe nisu

predaka davnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,

u kalenićku portu te preneti,

zaboraviti likove po tvom oltaru.

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamenja,

kad bi se mogla na nebesa vazneti.

Desanka Maksimović